Kako sa lošim šefom

Ljudi ne menjaju organizacije, menjaju menadžere. Potvrđeno u praksi 100 puta.

Prvo pitanje je da li postoji bilo kakva indikacije da će doći do neke promene? Da li vam izgleda da je teško toj osobi, da je blizu da napravi neku ličnu promenu, ili da napravi toliku grešku koja neće moći pod tepih, da li se otvara neki premeštaj. Ako ne vidite tako nešto onda je poprilično jasno. Ako mislite da vidite nešto što signalizira promeny onda napišite ipak gde vidite da će taj neko da se promeni. Dosta nas ostane zaključano nadajući se, a kad probate objektivno da vidite indikatore promene vidite koliko sebi suludo zvuče. Ili možda sjajno.

Ali zašto se ti ljudi ne menjaju?

Pa zašto bi? Dobro im je tako, na poziciji su, nigde ne piše da su želeli da budu dobri menadžeri, samo su hteli da budu mendžeri.

Ovde želim da pohvalim sve menadžere koji se menjaju. Koji idu ka svesnosti, koji poštuju ljudskost, prave sisteme, otvoreni su za promene, a ne ćutke sprovode dato. Koji su otvoreni, koji čuju, koji neguju iskrenost. Koji stanu i izgovore istinu i po njoj sude i sebi i drugima, i onda kad je teško. Jer znaju da je dužnost i odgovornost nekoga ko vodi da tu moć koristi i zauzme u svrhu zdravog razvoja, i sveukupnog rasta. I svesni su da su čuvari svrhe, zdravog sistema, znanja i ljudi.

Tri (+1) opcije

Postoje 3+1 opcija u susretu sa svakom situacijom:

• Prihvatanje
• Rad na promeni
• Udaljenje
• +1: "Neophodna mi je pomoć da razlučim" (ukoliko vam se ni jedna opcija ne čini sjajno)

Prvi korak: Priznati ono što jeste

Prvi korak u svakom isceljenju je priznati ono što jeste.

U zavisnosti od trenutnog ljudskog puta, imam primera gde smo od prvog minuta imali zdravo priznato ono što jeste dok sa drugim ljudima potrebno bilo više nedelja i više seansi da obuhvatimo i sažmemo situaciju. I u određenim situacijama je jako teško. I to je deo puta.

Priznati ono što jeste je ključan korak jer postavlja temelj iz koga možemo dalje da gradimo.

Rečenice poput: "On/ona je ovakav! On je ovo ona je ono!" Su dobre da nam daju neku sliku ali nisu priznavanje onoga što jeste. Priznavanje onoga što jeste uključuje naših 50%. Smatram da u svakom odnosu postoji 50% sa naše strane i 50% sa druge strane. Ulazak u naših 50% nam daje veliku moć. Zato što priznaje da imamo alate i tastere za promenu kod nas. I vadi nas iz bespomoćnog posmatrača koji upire prstom na drugoga.

Kako izgleda priznati ono što jeste, neki od primera:

• Ne mogu da se izborim sa ovim
• Osećam se zatrpano i beznadežno
• Ne mislim da mogu da se izborim
• Potrebna mi je pomoć
• Pritisak je preveliki

Naravno ovo izgovoriti je potrebno zdravo i podržavajuće okruženje. Ukoliko ste ranjivi pred pogrešnim ljudima to je kao da pustite krv u moru punom ajkula. Ako trenutno vam izgleda kao naučna fantastika postojanje nekoga pred kim možete da izgovorite ovako nešto to je okej. I ja sam naučen bio da to nipošto ne sme. I bili su delimično upravu. Sreća pa samo delimično. Onda je možda dobar put praviti korake ka ljudima koji mogu da vas čuju.

Znaćete da je pogrešno mesto ako dobijete "moraš, trebaš, da ti ja objasnim šta tebi fali ili takav ti je život, šta si ti očekivao" odatle se samo lagano povucite i čuvajte svoju ranjivost za ljude koji će je dočekati sa ljubavlju i raširenih ruku, ne verbalnim palicama.

"Ja takve ljude nemam kako da dođem do njih?"

Prati. I osluškuj iznutra. Postoji algoritam van ovog na društvenim mrežama. Radi i kad vi ne preuzimate ništa, a ponekad je potrebno i naših par koraka. Ništa intenzivno, samo jedan korak ka novom prostoru i onda videti kako je. Ako je bolje, nastaviti tamo, ovde pričam o jako malo i tiho, i ovde vam planiranje neće pomoći. U pitanju je nova veština i za mene i za mnoge koja se zove "Verujem". Baš ume moćno da promeni stvari.

Drugi korak: Kako sam ja?

Ovo je jako bitno, jer ako ste vi na 3% svoje energije, ulaženje u borbu je suludo, fokus je apsolutno na vaš oporavak. Te ostaviti stvari kakve su, izvući se maksimalno i fokusirati se na regeneraciju. To dugujete sebi. Ovde je vrlo učljivo da svi mi spasioci koji smo navikli da se borimo i da se dajemo do kraja ustvari nanosimo sebi toliko patnje a i tome za čemu se dajemo. Jer je neophodno da čuvamo sebe da bismo mogli da se borimo za bitne stvari. Čuvamo sebe. To je prioritet. Za neke ljude sa kojima sam radio je bilo neophodno da izadju iz organizacije da bi sačuvali sebe. Nekima da nađu drugi posao neki su shvatili da je neophodno da daju otkaz na blanko svesni svega što to nosi. I za mene je to bio najveći izraz borbe za sebe, i stavljanja sebe na prvo mesto. Neki su uspeli da promene par stvari i da stvari postanu bolje i idalje su u tim organizacijama.

Jako mi je bitno da napišem, da je sasvim okej imati posao posao, loše šefove, onako guram, teram, kukam, sve ono što sam imao prilike da čujem od prethodnih generacija i ne morate to da menjate vaše je. Samo isto je bitno da priznam da postojimo mi koji na neispunjavajućem poslovom okruženju počnemo da gubimo dušu, životnu energiju, svrhu i nažalost na kraju volju za životom. Te mi nemamo mnogo izbora nego da razumemo sebe što bolje, i pravimo korake ka tom boljem.

Treći korak: Što sam ja ovde?

Drugi korak je priznavnje zbog čega ste u toj organizaciji. Možda vam je prvi posao, možda vam samo treba novac, možda vam je izgledalo kao sjajna prilika, možda je bila stvarno sjajna prilika ali su se okolnosti promenile.

Zbog čega je ovo bitno, zbog toga da možemo da razlučimo koliko je to radno mesto bitno vama. Da li je to isključivo jedinstveno mesto i ne postoji nikakvo drugo ili ima 100 različitih organizacija u kojoj možete da radite slično. Ovo nam pomaže da vidimo koliko jako je neophodno da se borite. Ovde je pravilo "nije protiv kolike sile idem nego koliku svetinju branim". Ako nije svetinja možda najbolje ne braniti je. Te ići tamo gde ćete imati nešto što vam je sveto da branite. Jasno je da u tom slučaju idete ka sređivanju CV-a.

Četvrti korak: Objektivan snimak i mapiranje situacije

Ovde je potrebno da se osveste vaše uloge, dužnosti i prekršaji koji su napravljeni. I sa vaše i sa strane menadžmenta. Najčešće je u pitanju menadžment koji apsolutno ne poštuje prirodne zakone rasta, razvoja, građenja sistema, zdrave kompetencije i nagrađivanja. Takođe najčešće zbog nemanja zdravog utemeljenja u vrednosti. Te se obično ponašaju kao psi koji jure felne, malo laju levo malo desno čas na kamione čas na aute čas na bicikle. Kad i tu priznamo ono što jeste, onda možemo da razumemo šta možemo da očekujemo dalje. Jer tu se uočavaju obrasci koji su poprilično trajni osim ako se ispred njih ne postavi nešto dovoljno snažno. Takođe ćemo videti i naše nefunkcionalne reakcije na njihove disfunkcije.

Kada osnažimo se i krenemo u promenu i mnogo fokusiranjije zauzimamo mesto u prostoru. Ovde je obično jako bitno razumeti koje su naše odgovornosti i obaveze i početi da razlučujemo gde govorimo ne gde govorimo da. I onda tu kreće niz.

Razumem svoje znanja → Razumem svoje uloge → Preuzimam svoje odgovornosti → Kompetencije imaju prioritet → Te se borim za to i nemam želju da odstupam. Što komunicira imam pravo da mi bude bolje i dužnost da se borim da mi bude bolje.

Citat koji vredi zapamtiti

Želim da citiram jednu predivnu devojku sa kojom sam radio koja je izgovorila:

"Ja ne želim da u drugu firmu dok se ne shvatim šta je na meni i šta ja da promenim jer ne želim da se ponovo nađem u ovome istom samo u drugoj firmi."

Ne znam kako da vam prenesem količinu poštovanja koje imam prema takvoj rečenici. Kolika količina zdrave snage i svesnosti u jednoj rečenici. Apsolutno prelepo.

Učenje od loših šefova

Koliko god bilo teški ipak nas loši šefovi uče kako da štitimo bitne stvari i da budemo još profesionalniji.

Pristup koji sam i sam mnogo puta uradio je:

"Ovo ću da uradim i prezentujem toliko profesionalno da imaš 2 opcije:
da prihvatiš koliko god ti neodgovaralo time što si ti zamislio
da ispadneš totalni idiot koji gazi nešto ovako dobro, profesionalno i sjajno."

100% efektivno. Ovde je jako bitno izaći iz direktne konfrontacije i ući u nešto što zovem "zauzimanje za sebe i za ono što mi je bitno". Ali uvek istaknem jednu bitnu stvar, kada god dajem ovaj primer. Ja u sebi imam jako uvršćeno i utkano integrisano "Ko te jebe" i to onda pretkam u 100% profesionalno. Ovo je nešto što je poteklo iz nekih jako teških situacija iz mog odrastanja, i blagosloven sam da sam mogao i uspeo da se izborim sa njima tim načinom. Znam da mnogi mnogi nemaju to iskustvo ali imao sam prilike da gledam u radu sa mnom kako se to do neke mere otključava. Jer to komunicra: Dužnost mi je da zaštitim sebe. Prelepa moć u tome.

Imate i opciju da odete i skrenete pažnju nadređenih. Ovde idemo korak po korak i svojim tempom, neko uleti u kancelariju, nekad je dovoljno samo pomenuti i videti kakva je reakcija. A nekad smo svesni da nema poente ni ići kod ljudi iznad svog menadžera. Ali definitivno je to opcija koju je neophodno razmotriti.

Zaključak

Jako je bitno da znate da nekompetentni ljudi su debelo nesigurni, samim tim kada ste utemeljeni u sebe i svoje znanje oni se totalno drugačije ponašaju i menju odnos sa vama. Jako mi je bitno da energiju ne usmeriti u zamahivanje ka njima jer ih time samo hranite.

Enegiju usmeravate na svoju snagu, na svoj kontakt sa zemljom, svoje znanje, svoju energiju, samim tim radite ono najbitnije. Krećete da postojite na višem nivou. Na nivou u kome verovatno niko od vaših predaka nikad nije bio e to je sveto. Bar meni.