Milica Bojović: Šta možemo da naučimo od deteta koje zna da se krokodili penju na drveće?

U BoarVenturers zajednici volimo da upoznajemo ljude kroz ono što grade, ali i kroz put koji ih je doveo do toga.

Milica Bojović je master ekologinja, autorka projekta Ask the Ecologist i edukatorka sa više od sedam godina iskustva u radu sa decom. Sa njom smo razgovarali o ljubavi prema prirodi, izlasku iz očekivanog profesionalnog puta, odgovornosti koju nosi prenošenje znanja i tome zašto je danas važnije naučiti decu da razmišljaju i povezuju informacije nego da samo pamte činjenice.

Povod za razgovor je njena radionica „Connecting dots of nature", ali je priča mnogo šira: o radoznalosti, greškama, krokodilima koji se penju na drveće i odluci da od onoga što voli izgradi sopstveni posao.

1. Kako je priroda postala toliko važan deo tvog života da si odlučila da joj posvetiš i svoj posao? Da li pamtiš neko iskustvo koje te je usmerilo ka ekologiji?

Priroda je oduvek bila deo mog života, iako sam gradsko dete. Još kao malom detetu majka je sa mnom gledala prirodnjačke emisije i objašnjavala mi je šta se sve tu dešava. Pretpostavljam da me je kroz tu aktivnost zapravo prvi put priroda osvojila.

Kasnije sam kroz školovanje birala usmerenje kako bih mogla da se bavim prirodom. Od nekih prvih izbora kao pohađanje biologije u Regionalnom Centru za Talente, do osnovnih i master studija ekologije.

Mislim da moji roditelji nisu morali mnogo da se pitaju šta ću da studiram jer sam kao mala u parku radila cenzus (prebrojavanje populacije) puževa. Tokom, a pogotovo nakon studija, imala sam veliku želju da svoju ljubav i znanje o prirodi prenosim. Do sada sam to probala kroz razne digitalne formate kao i edukativne programe uživo, međutim ova radionica je prvi prilika da o prirodi pričam sa decom.

2. Bavila si se istraživanjem, pisala za EkoBlog, učestvovala u EkoPodu i pokrenula Ask the Ecologist. Kako se taj put razvijao i šta te je povuklo ka tome da nauku približavaš ljudima?

Ljubav prema prirodi je oduvek bila tu, ljubav prema učenju (da štreberka sam 😅) i prenošenju znanja se polako razvijala tokom školovanja. EkoBlog i kasnije EkoPod, su bili moj prvi susret sa naučnom komunikacijom. Kada sam dobila priliku da pišem tekstove na razne teme iz prirode ili ekologije, shvatila sam koliko volim da pričam i pišem o tome što znam, i da usput saznajem mnogo toga novog kako bih i to drugima prenela. Ask the Ecologist je najnoviji projekat gde sam odlučila da iskoristim dostupnost društvenih mreža kao platforme i da tako doprem do velike publike.

3. Šta želiš da ljudi pronađu kod tebe na Ask the Ecologist? Postoji li nešto što bi volela da počnu drugačije da primećuju ili razumeju zahvaljujući tvom radu?

Da zavole prirodu oko sebe više.

Da kroz moje videe otkriju koliko fascinantnih malih tajni svet oko nas krije, i da će tako više početi da obraćaju pažnju na svoje okruženje. Tako će primećivati štetu koju čovek čini i biće spremniji da sami manje štete nanose i štite prirodu oko sebe.

4. Pisala si o iskustvu kada te je čitalac naveo da preispitaš svoje oduševljenje jednim „zelenim" rešenjem. Kako je taj događaj uticao na tvoj odnos prema sopstvenim greškama i odgovornosti prema publici?

Kada mi se to dogodilo iskreno sam jako teško podnela celu situaciju. Za mene su greške oduvek bile ogromna stvar. Ipak oduvek sam osećala odgovornost prema istini, ili u ovom slučaju tačnosti informacija, te me je to inspirisalo da mnogo više sumnjam u rešenja koja zvuče suviše dobro da bi bila istinita.

Prihvatanje da je okej praviti greške čak i u naučnoj komunikaciji je došlo mnogo kasnije. Sada sam svesna da je okej da daš sve od sebe da nađeš tačne informacije ali da i kada pogrešim mogu da se nosim sa time i da nije kraj sveta. U radu sa decom ih uvek podstičem da probaju da kažu stvari, čak i da pogreše, da bi naučili da to nije strašno.

5. Koji deo tvog posla ljudi uglavnom ne vide? Šta stoji iza jedne objave ili radionice, a zahteva mnogo više rada nego što bismo pretpostavili?

Koliko pripreme je potrebno, za kreiranje sadržaja ili radionice. Ne samo što moram da imam sve tačne informacije, da obnovim određena znanja i slično, nego moram to da pretočim u format koji će ljudima biti interesantna. To posebno postaje teško kada deca moja publika. Treba nešto što je kompleksno i meni izuzetno zanimljivo spustiti na nivo dece i zadržati zabavni karakter. I sve to bez trivijalizacije tema i procesa koje pokušavaš da predstaviš deci.

6. Već više od sedam godina radiš sa decom. Šta su ona naučila tebe? Ima li nekog njihovog pitanja ili trenutka sa radionice koji ti je posebno ostao u sećanju?

Jednu od stvari koje su me naučili je koliko ne možemo da pretpostavimo šta neko zna. Sećam se da sam pričala sa dečakom koji je tada imao 8 godina o krokodilima i on je rekao da se mogu peti na drveće. Bila sam ubeđena da je to nemoguće i uverena da između osmogodišnjaka koji i nije neki fan prirode i mene, tada studentkinje ekologije, sigurno sam ja u pravu. Ipak, izguglala sam jer mi je uvek draže da proverim nego samo da tvrdim, i on je bio u pravu!

Od tada ne pretpostavljam ko koliko zna, i uvek proveravam tvrdnje za koje nisam sigurna, ma koliko stvari logično ili nelogično zvučale. I mislim da to jeste jako važno. Ne možemo da znamo sve, ali ono što možemo je da ostanemo otvoreni za to da se znanje menja, jer saznajemo nove stvari kao društvo. U redu je pogrešiti i ne znati i u vreme kada kompjuteri i AI imaju pristup znanju u roku od par milisekundi, mislim da je mnogo važnije naučiti osnovne stvari koje ti daju okvir za kritičko razmišljanje i mogućnost da barataš kako starim, tako i novim informacijama. Upravo to je nešto što želim da razvijem kod dece kroz rad na temema o prirodi.

7. Kako izgleda graditi sopstveni profesionalni put oko ekologije i obrazovanja? Šta ti je do sada bilo najteže, a šta ti je potvrdilo da želiš da nastaviš u tom pravcu?

Rekla bih da mi je najteže bilo da izađem iz okvira očekivanja. Očekivano je kada završiš master studije, pogotovo kao stipendista sa objavljenim naučnim radom i velikoj ljubavi prema učenju, da ćeš upisati doktorat i kasnije biti profesor. Eventualno, da se zaposliš u nekoj firmi u struci i malo kasnije upišeš i doktorske sa strane. Dodatno, očekivano je bilo da odem u inostranstvo i isto jedan od ta dva puta tamo izaberem.

Kada sam konačno raskrstila sa sobom da ništa od toga ne vodi ka onome što mene najviše ispunjava, a to je da prenosim znanje, sve je počelo da ima mnogo više smisla za moj put. Da, profesura omogućava da prenosiš znanja, ali kao dete univerzitetske profesorke, znam šta taj posao još sa sobom nosi.

Bilo je jako teško reći "ja znam gde želim da stignem i znam kojim putem do tamo ne mogu da idem". Kada sam to shvatila, bilo je mnogo lakše i zabavnije naći pravi put. I kada sam sklonila okove očekivanja i krenula da delim nove ideje, sa prijateljima, zajednicom, čak i porodicom, dobila sam zaista dobre povratne informacije i dosta podrške.

8. Iz tog rada nastala je i radionica „Connecting dots of nature". Šta si želela da deca kroz nju iskuse? Možeš li da nas provedeš kroz jedan zadatak, recimo pitanje kako su povezani makovi i slonovi?

Želim da kroz interesantne igrolike zadatke zavire u svet ekosistema i toga šta ih povezuje. Ideja iza cele radionice da je sve na planeti povezano, svaki kamen, drvo, bakterija, glijiva i životinja. Kompleksni procesi i odnosi su ono što ih povezuje, ipak, i kompleksni procesi mogu da se spuste na nivo razumevanja deteta.

Ono što je važno je da nema jednog tačnog odgovora, već mnoštvo načina na koje su različiti organizmi povezani. Poenta ovde nije u rešenju, već procesu otkivanja poveznica.

Zvuči kompleksno, ali zato radionica i traje sat i po vremena, kako bi bilo dovoljno vremena da se korak po korak objasni svaka karika u lancu. Kroz inicijalno upoznavanje sa vrstama (gde žive, šta jedu, gde se kreću i slično) deca uče kako da dođu do informacija koje ne poseduju. Pre samostalnih zadataka kroz moje primere čuće koji sve procesi mogu da povezuju organizme, kako bi to kasnije i sami mogli da primene. Tu razvijaju veštinu razumevanja i povezivanja znanja. Procesi će naravno biti spušteni na njihov nivo, kao što se fotosinteza u osnovnoj školi uči kao proces gde se ugljen-dioksid i voda uz pomoć svetlosti pretvaraju u šećere i kiseonik, a na fakultetu se uvode delovi procesa koji čine fotosintezu, biohemijske mehanizme, oksido-redukcione reakcije i organele, tako će i ovde sva objašnjenja biti prilagođena.

9. Kome je radionica namenjena i šta bi volela da učesnici ponesu sa nje? Šta roditelji treba da znaju i kako mogu da prijave dete?

Radionica je za svu radoznalu decu (uzrasta 10-12 godina) koja žele da u grupi dece sličnih interesa, na engleskom uče o prirodi, i kroz zadatke, vežbice i interakciju, povezuju međusobno. Za svu onu decu koja vole da čitaju knjige o interesatnim naučnim temama, saznaju nove stvari i postavljaju mnogo mnogo pitanja.

Volela bih da pružim deci ono što sam sama imala velike sreće da konstantno kroz školovanje pronalazim, decu koja su baš kao i ja, koja vole da saznaju nove stvari, otkrivaju, usvajaju znanja i pričaju o tome. Nadam se da će sa radionice izaći motivisana, inspirisana, radoznala, puna pitanja i razmišljanja.

Roditeljima bih rekla da prvo znaju da im deca neće doći kući sa domaćim, ali možda dođu sa pitanjima. Takođe, radionicu držim ja, master ekologinja sa više od 7 godina iskustva u radu sa decom uzrasta 5 do 18 godina. Učestvovala sam u kreiranju 2 edukativna programa u okviru udruženja za edukaciju mladih Pokret SPREMMA.

Za prijavu potrebno je samo popuniti ovaj upitnik. Radionica se održava 22.9. u 17h u Kanvasu (Skadarska 40c, Beograd).

10. Šta bi volela da razviješ u narednom periodu i kakvi ljudi ili saradnje bi ti u tome značili? Voleli bismo da i članovi zajednice prepoznaju gde mogu da se uključe.

Nakon radionice, koja je osmišljena kao pilot, planiram ceo edukativni program za decu. Planiran je kao nastavak ove radionice, ali i deca koja nisu bila na njoj moći će bez problema da se prijave. Principi i ciljevi programa su isti, samo sa više termina u odnosu na samo jednu radionicu dozvoljavaju mi da dublje uđemo u teme.

Koncept programa je već osmišljen, te ono što mi najviše treba u narednom periodu je pomoć oko dolaska do ljudi. Radionica i program su nove stvari, tako da je potrebno vreme ali i strategija kako da pravi ljudi saznaju za to što radim. Otvorena sam za ideje kako to da postignem, povratne informacije oko komuniciranja onoga što radim i slično. Već sam dobila sjajne ideje i puno podrške od članova zajednice a radujem se da čujem još!

11. Za kraj, kada bismo sa tobom prošetali kroz grad, šta bi nam pokazala što inače verovatno ne bismo ni primetili?

Ako bismo se šetali gradom, čak i samim centrom, ono na šta bih sigurno skrenula pažnju su lišajevi. Često se priča kako su gradovi, pogotovo oni zagađeni poput Beograda, lišajske pustinje međutim to nije tačno. Oni i te kako postoje, već u Siminoj ulici iza zgrade PMF-a, na svakom stablu se mogu naći primerci vrsta lišajeva. Ono što je tačno je da nećemo naći veliku raznovrsnost lišajeva kao što bismo našli u manje zagađenim predelima, ali ipak su tu. Lišajevi su sami po sebi jako interesantni organizmi jer tehnički su zapravo kao zajednica organizama i to različitih vrsta. Čine ih jednoćelijske alge i gljive. Oni žive u toliko bliskoj simbiozi da može da raspoznajemo različite vrste lišajeva kao i gljiva, algi ili drugih organizama. I to bi se vrlo brzo pretvorilo u lajv podkast epizodu o lišajevima.