"Nemam vremena" nesvesna menadžerska zabluda

Koliko puta ste čuli ili izgovorili rečenicu „Nemam vremena"? Zvuči kao opravdanje, a zapravo je često znak haosa, preopterećenosti i odsustva prioriteta. U ovom tekstu Nikola Radivojević, lider i mentor sa bogatim iskustvom u vođenju velikih timova, otvara temu koja pogađa srž savremenog poslovanja – kako prepoznati šta je zaista važno, osloboditi se iluzije o „nedostatku vremena" i naučiti da radimo u skladu sa sobom, a ne protiv sebe. Jer vreme nije nešto što posedujemo – ono jednostavno jeste. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga živeti.

"Nemam vremena" je logička i jezička besmislica jer pretpostavlja da je vreme jedinica koju možemo videti imati posedovati ili izgubiti. Vreme jednostavno jeste. Bar tako smatram. I ovo je velika zabluda koja je prenošena kao način da nas odvrati od nečega što želimo ili što nam je bitno. "Nemam vremena". Svi smo je dobili u različitim oblicima i različitim situacijama. Od porodice, prijatelja, nadređenih i kolega.

I to je ultimativni zaključavač, jer ako neko nema vremena a vreme nije jedinica koju možemo dati ili oduzeti samim tim ništa se ne može uraditi. U suštini u kontekstu nemanja vremena vi kao spoljni a i unutršnji faktor ste nemoćni.

Kako pomoći sebi?

Ono što pomaže je jedan oblik reframinga ili izgovaranje rečenice koja istinitije opisuje to stanje. Idenje ka istini uvek nosi veliku dozu olakšanja, a veća je istina je "To nije prioritet". Ukoliko se prvi put susrećete sa ovom spoznajom i reflektujete je na sebe, sjajno. To je lep početak promene. Da bi se došlo do prioriteta potrebno je da imamo snage da spoznamo čime se se sve bavimo i šta je to sve u našem polju. Ovo je nešto sa čime sam imao prilike da pomognem veliki broj puta. Jer u svom haosu u kome smo izrođeni nikad nismo ni znali da je možda bolje ako stanemo usporimo i sagledamo to što radimo. I da nam je to odgovornost i da uzimanjem odgovornosti na sebe ustvari olakšavamo sebi. Naravno ponekad je potrebno redefinisati reč odgovornosti jer ponekad nosi neku zlokobnu težinu. A apsolutno ne mora tako, možemo uzimati svoje odgovornosti u radosti i lakoći samim tim ćemo postati lakši, i život nam postaje rasterećeniji.

Sam proces bi bio da popišete sve što radite na jedno mesto. Sama pomisao na ovo ponekad može da izazove anskioznost jer možda nije vreme ili niste spremni ili jednostavno nemate dovoljno kapaciteta da samostalno uradite to i to je okej. Traženje pomoći je i za mene bio jedan od najvećih mesta za rast ali opet svako svojim tempom.

Drugi korak bi bio da se te aktivnosti grupišu, po sličnosti a onda nakon toga da se prodiskutuje o tome šta je ustvari prioritet. A šta je ono što je neophodno da pustimo. Na početku izgleda kao da je sve bitno i da ništa ne možemo da pustimo ali polako, spoznaja se dešava kao jutarnje sunce, prvo stidljivo i po malo negde iz daljine.

Kako sa ljudima u okolini koji su "Nemam vremena"?

"Ovo nije prioritet" je jako teško za veliku većinu ljudi da izgovori. Iz jednostavnog razloga. Jer to podrazumeva da postoje prioriteti. I da postoji način kako se određuju prioriteti. A to, zahteva svesnost i imanje znanja i snage da se obuhvati sve što se dešava samim tim i da se donese odluka šta je prioritet a šta nije. I neki ljudi jednostavno nisu tu i nikad neće doći do toga, a neki su odavno tu.

"Ovo nije prioritet" daje nama snagu da možemo da dovodimo prioritete u pitanje. I da saznamo kada nešto postaje prioritet. Samim tim i mi postajemo akteri. I počinjemo da postojimo na višem nivou.

I mislim da u zdravim organizacijama se postavljaju prioriteti i priča se o njima i bivaju transparentni. Ovde mislim i na porodice.

Nivo 1 "Hajmo kroz ljubav i ljudskost"

Volim da dajem ljudima prilike, bar 2, te i ovde bih tako pristupio, shvatam da taj neko radi najbolje što može i da je to mogućnost tako da bi te bih išao sa blagim i prijateljskim.

"Meni je bitno da razumem kada i kako se šta dešava da bih mogao da planiram i što bolje radim svoje zadatke neophodno je da razumem koji su prioriteti. Jel možemo da sednemo da to prođemo"

Ukoliko je menadžer ili ta osoba dovoljno blizu ovo može da jako divno utiče i da generiše promenu. Naravno licemerno bi bilo da vi niste već počeli da vodite prioritet a da zahtevate od drugih. Ovo pretpostavlja da se ta haotičnost koja biva emitovana otežava vaš život, te podrazumeva da vi imate prioritete.

Postoji i divna opcija da zajedno krenete sa tom osobom da jedno drugome pomognete da počnete da vodite prioritete. I ovde se dešava prelepa stvar jer vi iz borbe za sebe činite tu drugu osobu da se bolje ponaša. Postaje bolji menadžer, samim tim vi ste u plusu, nadređeni je u plusu i samim tim organizacija cela je u plusu. I pokrenut je niz pozitivne promene.

Nivo 2 "Nemam problem da osvetlim tvoj mrak"

Naravno svi ovi nivoi podrazumevaju da vi smatrate da uopšte ima smisla razgovarati sa tim nekim, jer ako nema stvarno ne treba da trošite svoju dragocenu energiju (priznajem, krenuo sam da napišem da "trošite vreme" ali uhvatih sebe :) )

Pri svakoj promeni prioriteta jasno i glasno izgovoriti i napisati:

"Ukoliko dobro razumem mi u odnosu na prošlu nedelju/mesec sad imamo totalno novi set prioriteta i imamo započetih x stvari u građenju prošlih prioriteta. I nismo još došli do rezultata i sada radimo zaokret. Da li je ovo dobar način da funkcionišemo?"

Ovo je korisno na sastancima, i ovo je neophodno da bude izgovoreno iz verovanja i unutrašnje snage. Da li zahteva hrabrost. Ja ću reći da ne. Sa većinom ljudi sa kojima sam radio kada ih pitam: Kako bi ti bilo da nisi izgovorio ovakvu rečenicu? Obično izgovore "Osećao bih sa da gazim sebe". "Znači zaštia sebe je postala linija manjeg otpora". I na neki način ne zahteva hrabrost. Već stajanje uz sebe.

Nivo 3 "Dosta mi je"

"Imamo isto vremena i ti i ja i svi na planeti samo ti ovo sad nije prioritet"

Jasno je da ova rečenica će izazvati ozledu ali mislim da je ta ozleda mnogo manja nego nastavljanje sa haotičnim i destruktivnim "nemam vremena". Ova rečenica naravno nastaje kada više ne možemo da tolerišemo izgubljenost totalno destrukciju menjanja prioriteta i gledanje kako stvari za koje smo uložili. Ukoliko ova rečenica ne promeni i ne dovede do značajnog zaokreta u budućoj saradnji, jasno je da od ovoga može da se odustane. Al to onda zahteva iskrenost sa sobom da li mi možemo da funkcionišemo u ovom sistemu.

Ove rečenice sam izgovorio više puta, i nekad u teškom kontekstu a nekad i u laganijem. Ali ultimativno su menjale put i tok razvoja i tok odlučivanja. Bilo spoljni bilo unutrašnji. Nežno prema sebi i svojim tokom.

Ukoliko vam je ova tema zanimljiva ili imate neke nedoumice kako na vašu specifičnu situaciju da se primeni, slobodno mi pišite na nikola@leceto.rs ili se vidimo na nekom od sledećih Boar Venturers događaja.